ОПИС

Roman na srpskom jeziku u izdanju NIU „Ruske slovo” i Izdavačke kuće „Arhipelag”.

Роман на сербским язику у виданю НВУ „Руске слово” и Видавательней хижи „Архипелаґ”.

KRATAK SADRŽAJ ROMANA „ZLATNO ZVONCE”

Roman ima 204 strana. Organizovan je u 13 glava, sa dodatkom četrnaeste u kojoj su dnevničke zabeleške autora romana sa tekstovima koji dopunski tumače događaje u romana. To je roman o prijateljstvu. Prema Aristotelu postoji prijateljstvo iz strasti, iz interesa, ali i prijateljstvo iz vrline. Upravo ova poslednja vrsta prijateljstva između profesora književnosti Nestora Majstorovića i Ipatija, desetak godina mlađeg pisca, je tema ovog romana. Njima se, u čardi Zlatno zvonce u Rumenci, mestu nadomak Novog Sada, pridružuje Vukašin, koji osluškujući njihov razgovor poželi da popriča o problemu koji njega muči. Vukašin je mašinbravar srednjih godina i rastrže ga želja da bude sa drugom ženom, ali ne sa onom kojoj bi platio za seks, već sa onom koja bi i njega isto tako želela kao što on želi nju. Vukašin želi da bude voljen, ali i da voli. Upoznaje Evu, lokalnu provodadžijku koja mu namešta viđenje sa drugom ženom. Ta druga žena živi u otvorenom braku i zove se Suzana. U stvari, Vukašina iskušava Lilit, mitska prva Adamova žena. Ovde je naglašena njegova potreba za takvom ženom, čak je i opisao, da je to žena bujnih grudi, punih usana i jakih kukova, ofarbana u crveno, što označava njenu psihološku transformaciju. On u stvari opisuje sliku Lilit Džona Koliera iz 1892. godine. U dogovoru sa Evom, Vukašin će da bude sa ženom njegovih snova, sa ženom iz mašte, ali u zamračenoj prostoriji gde neće smeti da progovori ni reč. Njih dvoje vode ljubav bez razgovora i bez viđenja, koncentrisani su samo na dodire, mirise i reakcije njihovih tela. Prema dogovoru sa Evom, Vukašin ima obavezu da posle završene ljubavne scene svojoj partnerki pokloni jeftin prsten koji će ona nositi ako joj je bilo dobro sa njim, ili će ga baciti ako joj nije bilo dobro. Vukašin je zadovoljan, poklanja joj prsten i ide kući. Sutradan, za ručkom, primećuje na ruci svoje supruge bižuterijsko prstenje, upravo takvo kakvo je poklonio sinoćnoj ljubavnici. Sada je Vukašin zbunjen, u dilemi je da li je sinoć sa njim u krevetu mogla biti njegova supruga… Tu se otvara Vukašinova dilema s kim je u stvari bio u zatamnjenoj sobi.

Vukašin će biti tri puta u zatamnjenoj sobi. Prvi put sa Suzanom, drugi put sa Evom, a treći put će mu Eva namestiti da bude sa sopstvenom ženom. On ne zna tačno s kim je u sobi, ali zna da mu je dobro i ne želi da se to prekine. On je pronašao ženu svog života, misleći da je u pitanju jedna žena, iako pomalo i sumnja u to, ali mu se dopada igra i prihvata je. U dilemi je bio posle drugog druženja da upali svetlo i da vidi s kim je u krevetu, ali se uzdržao jer je svestan da time prekida igru koja mu mnogo znači i daje smisao životu.

Paralelno sa ovom ljubavnom pričom teče razgovor između Nestora, Ipatija i Vukašina. Nestor je opterećen svojom neostvarenom ljubavlju, ženom koju voli, ali ona njega odbija, on njoj posvećuje knjige… Nestor u stvari ne ume da voli drugu osobu osim sebe. Slušajući Nestorovu priču o majci, Ipatij pokušava da dopre do uzroka Nestorovog nepoverenja u žene, gde je u osnovi, pre svega, njegovo izgubljeno poverenje u majku…

Priče u romanu pričaju sami likovi romana, Nestor, Ipatij, Vukašin, Eva, Suzana. I to iz svoje perspektive. U celinu ih sklapaju likovi i glavna fabula romana, a to je Vukašinova ljubavna priča, njegovo traženje samosvesne žene, mitske Lilit. Struktura romana je takva da svaka priča funkcioniše sama za sebe, a sve su povezane u jednu celinu.

Stvaranje jeste čudo, zapisuje Ipatij u svojim dnevničkim zapisima za vreme pisanja romana. Koristeći alegoriju o Isusu i Petru, kada Isus poziva Petra da mu priđe preko vode, Petar kreće, gleda u njega, hoda po vodi, ali kada je posumnjao, kada se uplašio od čuda koje se događa, on tone. Pisanje romana jeste hodanje po vodi, zapisuje Nestor u svojo belešci Božiji bljesak, bez snažne vere, stvaranja nema. Vera jeste stvaranje.

Roman ima trinaest priča, četrnaest glava, U poslednjoj glavi, sa naslovom Hodanje po vodi su Ipatijeve dnevničke beleške nastale za vreme pisanja romana, koji je ustvari autor romana. U tim zabeleškama na koje pisac upućuje čitaoca preko fusnota, pisac kraćim esejom ili zapisom dodatno tumači neki događaj ili fenomen o kojem je reč u osnovnoj fabuli romana. Ti dnevnički zapisi su u stvari male digresije na neke događaje u romanu koje, kada ih pročitamo daju dublji uvid u događaj, ali se roman može čitati i bez dnevničkih zabeležaka i da ga se doživi kao celinu.

Nikola Šanta, autor